U Centru za integrisane nanosisteme, američke Nacionalne naučne fondacije, tim naučnika predvođen Aleksom Zetijem, sa Kalifornijskog univerziteta, napravio je radio prijemnik od jedne jedine ugljene nanocevčice.

Za one koji to još ne znaju, nanometar je milijarditi deo metra, a nanocevčice su sićušna šuplja vlakna, sastavljena od pravilo raspoređenih molekula ugljenika, što im daje veoma neobična električna i mehanička svojstva. Pomenuti radio sastoji se od jednog jedinog ugljenog vlakna, širokog svega nekoliko molekula i dugog nekoliko stotina nanometara, čiji jedan kraj je zalepljen za katodu od tungstena. Oko jednog milijarditog dela metra od nje postavljena je anoda od bakra. Kada su elektrode priključene na bateriju, mlaz elektrona počeo je da preskače mali jaz između vrha nanocevčice i anode, ali u ritmu radiosignala iz obližnjeg radiopredajnika.

Promenom dužine nanocevčice naučnici su menjali njenu rezonantnu frekvenciju dok nije počela da vibrira u ritmu melodije koja je emitovana. Drugim rečima, cevčica je istovremeno funkcionisala kao antena, antensko kolo, demodulator signala i pojačavač. Njene vibracije menjale su u istom ritmu struju elektrona koji su stizali na anodu. Taj signal mogao je dodatno da se pojača i da se čuje u zvučniku. Nema sumnje da će ovaj uređaj ući u istoriju elektronike kao prvi radioprijemnik 10 hiljada puta manji od debljine dlake iz ljudske kose.