Prema najnovijem izveštaju Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, u ratovima i oružanom nasilju širom zemlje stradao je uznemiravajuće visoki broj civila.  Ispitivanje više od četiri hiljade ljudi obavljeno je u osam zemalja, uključujući Avganistan, Kolumbiju, Demokratsku Republiku Kongo, Gruziju, Haiti, Liban, Liberiju i Filipine, a rezultati su objavljeni na 150. godišnjicu bitke kod Solferina 24. juna 1859.

Pripadnici Crvenog krsta u akciji spasavanja na Haitiju

Skoro 40.000 vojnika je poginulo ili ranjeno u bici kod Solferina. Poginuo je samo jedan civil. Današnji konflikti se umnogome razlikuju. Pre svega, ne postoje bitke koje traju svega jedan dan. Većina današnjih konflikata traje po dve, tri, katkad četiri decenije. Pored toga, civili su ti koji trpe najveće žrtve.

Direktor operacija Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, Pjer Krehenbuhl kaže da današnje ratovanje obuhvata fizičku i emotivnu patnju širokih razmera.

„U Demokratskoj Republici Kongo, na primer, gde rat traje decenijama, ljudi govore o neposrednoj fizičkoj opasnosti, seksualnom nasilju, raseljavanju, gubitku pristupa lekarskoj pomoći, koji su u žiži njihovog ličnog iskustva“, kaže Krehenbuhl.

Istraživanje otkriva da je većina ljudi pretrpelo i najviše strepi od raseljavanja, odvajanja od porodice i nedostatka osnovnih potrepština. U izveštaju se navodi da je 76 odsto Avganistanaca, koji su prošli kroz borbe bili prinuđeni da napuste svoje ognjište, dok je 61 odsto izgubilo vezu sa svojim bliskim rođacima. U Liberiji, raseljeno je zapanjujućih 90 odsto civila.  

Šarlot Lindzi (levo) u društvu jordanske kraljice Ranije

Zamenik direktora Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, koja je nadgledala istraživanje, Šarlot Lindzi, kaže da su ljudi u ratu suočeni sa širokim spektrom opasnosti po život, zdravlje, posao, slobodu, dostojanstvo i mentalno zdravlje.

„I kada pitate šta je civilima najpotrebnije u situaciji oružanog konflikta, oni odgovaraju hrana, bezbednost, lekarska pomoć i sklonište. Oni takođe navode niz prepreka za dobijanje takve pomoći: korupciju, socijalnu faktore, diskriminaciju, nepristupačne lokacije, strah od odbacivanja od strane njihovih zajednica ili onih koji pružaju pomoć“, kaže Lindzi.

Prema nalazima istraživanja, ljudi se najčešće obraćaju najbližem izvoru humanitarne pomoći. U svim zemljama u  kojima je sprovedeno istraživanje, ispitanici su navodili da su njihove porodice i zajednice prve u pružanju pomoći i najbolje znaju kakva im je pomoć potrebna.

Zvaničnici Crvenog krsta kažu da istraživanje nudi sveobuhvatni pregled o tome šta sve trpe žrtve oružanog konflikta i nasilja. Zvaničnici kažu da će ovaj, bolji uvid u stradanje civila i to kako uspevaju da se snađu u ratnim strahotama, biti inkorporirano u način na koji će nastojati da pružaju humanitarnu pomoću u budućnosti.