Da li bi administracija Baraka Obame pored pregovora sa Iranom o nuklearnom programu te zemlje, a možda i u tom cilju, želela da vidi i promenu režima u toj zemlji. Odgovor na to pitanje za Glas Amerike pokušava da da domaćin televizijskog programa “Hronika Bele kuće”, Luelin King.

"Teško da će Iran odustati od svog nuklearnog programa"

King: “Cilj Obamine administracije su obe te stvari: po svojoj prirodi Amerikanci ne vole režime koji nisu demokratski, već totalitarni, odnosno teokratski, i protiv žena. Što se tiče nuklearnih aspiracija, Vašington je veoma zabrinut povodom toga, na šta utiče i dugogodišnja povezanost i savezništvo sa Izraelom. Iranci smatraju da žive u opasnom susedstvu, misleći pri tom prvenstveno na Izrael, i stoga će se to pitanje veoma teško rešiti. Čak i ako bi Obama i Zapad uspeli da na neki način podstaknu kontrarevoluciju u toj zemlji, i na vlast došao daleko demokratskiji i slobodniji režim, zaista sumnjam da bi i taj režim odustao od izgradnje nuklernog programa. Ako imate nuklearni program, imate i uvažavanje i uticaj  ne samo u regiji, već i dalje na medjunarodnom planu. SAD će morati da učine dve stvari: Prvo, moraće da, sa jedne strane, podstaknu demokratska strujanja u toj zemlji, radi samih Iranaca, a sa druge strane, da zauzmu veoma oštar stav u pogledu nuklearnog programa te zemlje. Iznad svega, prilikom rešavanja pitanja iranskih nuklearnih ambicija moraće se unapred doneti neke odluke - da se ta zemlja ne bombarduje, da se s njom pregovara i da se ponadje način da se utiče na njen režim preko energetskog sektora, njegovu proizvodnju, distribuciju i korišćenje, što bi moglo da utiče na pomirljiviji način razmišljanja Teherana”.

Glas Amerike: Posle nemira zbog predsedničkih izbora u Iranu, kakve su mogućnosti kakvog-takvog unapredjenja odnosa SAD i Irana i kako bi se to moglo postići?

King: “Taj put nije jasan. Ono o čemu se govori i što će uticati na Iran i njegove buduće odnose sa inostranstvom, a i na unutrašnju situciju, je cena nafte. Režim neće imati jaku podršku ako cene nafte  budu niske, a to se odrazi na životni standard gradjana, i, suprotno, ako cene nafte budu visoke, to će mu pomoći. Iran nije zemlja trećeg sveta, to je narod sa velikom istorijskom tradicijom, sa brojnom i relativno obrazovanom  populacijom. Dakle, cena nafte će biti važnija za stabilnost iranskog  režima nego bilo šta što bi Bela kuća mogla da kaže ili učini u ovom momentu”.  

Glas Amerike:  Kakav bi mogao da bude dalji razvoj unutrašnje situacije u Iranu i njegovi odnosi sa medjunarodnom zajednicom?

King: “To je složeno pitanje. Mnogo toga će zavisiti od infiltracije ideja iz inostanstva. Veliki broj Iranaca živi u Evropi, pa i ovde u SAD. Oni i njihove ideje putuju i prelaze iransku granicu i oni su pravi svedoci onoga šta se tamo dogadja i šta bi i na koji način trebalo menjati. Oni ne prihvataju teokratski režim i verska ograničenja. Ti ljudi takodje komuniciraju preko intereneta. Svet se menja, svako može da razmeni mišljenje sa svakim uz minimalne napore ili rizik. Ipak, niko ne zna šta će se dogoditi u Iranu: ako ta zemlja bude prosperitetna, ništa neće uticati na nju, a s druge strane, ako cene nafte padnu,  odbojnost i revolt prema vladajućoj nomenklaturi će postati daleko jači, a time i mogućnost neke kontrarevolucionarne reakcije. U svakom slučaju, Iran je problem za Obaminu adminstraciju pošto, sa jedne strane imate Izrael, koji preti raznim akcijama, a sa druge Iran i muslimanski svet. Pored toga, opoziciija u Iranu nema nekog velikog lidera ili političkog filozofa sa novim idejama. A nezadovoljstvo nije ideja, to je stanje i to čini situaciju neizvesnom”.